А ВАРИЈЕТЕТ

Уводна реч и напомене на словеначком језику.

Традиционална музика прекмурских Словенаца. Теренски запис је направио Бела Викар (Béla Vikár). 

Коментари снимака: Др Марија Клобчар.

Записи снимака које је 1898. године у Тишини (Csendlak) у Прекмурју начинио мађарски истраживач Бела Викар (Vikár Béla), откривају део мелодијског наслеђа најисточнијег подручја насељеног Словенцима. У време снимања, овај регион је у целости припадао Краљевини Угарској (Мађарској). После Првог светског рата овај регион је подељен на Прекмурје, које је данас део Словеније, и на Порабје које данас припада Мађарској.

Крајем 19. века, Мађарско етнографско друштво покренуло је прикупљање грађе и истраживање традиционалне културе народности које живе на територији Краљевине Угарске. Викарови записи такође се уклапају у овај процес. (Овде треба напоменути да према тадашњој пракси, Викар користи назив „венд (вендски)” уместо „словеначки” на листи података поред воштаних цилиндара који се чувају у Етнографском музеју у Будимпешти.) Иако се за постојање снимака из Тишине одувек знало – коментари поред воштаних цилиндара, као и коментари писани зеленим мастилом потичу од Беле Бартока (Béla Bartók), вероватно из средине 1930-их година – овом грађом из научног и етномузиколошког аспекта први се бавио Тихомир Вујичић, истражујући јужнословенски контекст мелодија. Ова грађа за Словенце има изузетну документарну и културну вредност: то су најстарији снимци народних песама на словеначком језику, а њихови звучни записи, заједно са језиком и садржајем песама, показују друштвену ситуацију Словенаца у Мађарској на размеђи 19. и 20. века.

За подручје између реке Муре и Рабе – где иначе спадају и снимци из Тишине (Csendlak) – карактеристичан је прекмурски дијалекат, који је као регионални књижевни језик, у време снимања, већ имао вишевековну традицију. Снимљене песме, како фонолошки тако и лексиколошки, показују утицај суседних дијалеката и језика са којима су се прекмурски Словенци сретали током одласка на сезонски рад, као и скроман утицај словеначког стандардног језика са којим су се сусретали кроз књижевност.

Језичка тачност записа снимака из Тишине може се проценити само врло релативно: у појединим песмама срећемо различите рефлексе за исти глас, а понекад постоје разлике и унутар једне песме. То може бити резултат различитог препознавања гласова током транскрипције, али свакако и различитог степена дијалекатског карактера у певању изабраних песама или чак унутар њих. Транскипти углавном верно чувају записе Тихомира Вујичића: лингвистичко уједначавање уклонило би трагове међукултурних контаката изражених на снимцима или би променило знање о језику које је 1898. године за свет са мађарског говорног подручја и за потомство, на воштаним цилиндрима, забележио Бела Викар (Vikár Béla), у тада непознатом насељу, у Тишини у Прекмурју.