123. Гди је роса покапала јоргован

Варијетет: Д
Тема: Песме грађанске, песме познатих или непознатих аутора
Регистрациони број: MZA-VT-AV-4.090A_03.22–06.33
Назив или текст: Гди роса покапала јоргован
Место: Сечуј
Певала Љубица Бебић Вујичић (78)
Датум записа: непознато

Напомена: Варијанта претходне нумере (122, објављене у Збирци, бр. 316).

ТРАНСКРИПТ (РАЗГОВОРА)

Љубица Бебић Вујичић (Љ. Б. В.): Па биле смо ја и Глишина сестра од стрица. Па требало ић’ копат’ кромпира. Онда каже моја мати и отац: ’Ајд – каже – ид’ те вас дви – каже – па окопајте – каже – тај, кромпире и загрнтај – каже – уједно све! Добро је. Одемо ми на њиву, а там’ била ливада, спајинска, па био каснар, и они, бирош! И онда неки Ковачевићев опет он неки Србин. Опет и он, там’ су рад’ли. А ја и она кад смо ми то свр’шле, а ми јеле, па се мало одмориле. Ал’ и она имала врло добар глас па онако, у три гласа. Не сте сви дошли тамо нама да [?] кувамо? И шта и каснар, ха-ха, спајински тај што бироша и газде гледа.

Тихомир Вујичић (Т.В.): Па знам ја.

Љ. Б. В.: Па ишо је и он тамо сијано с’купили.

Т.В.: Ех, знате још певати?

Љ. Б. В.: Ај, и више од савета и то нешто вреди. А та Јела нека, и сама дошла, а он каже болова? су […] – каже – и ваши гласови и пјесме. Гди сте покупили у враг? А она така ј’ била опет кад је ишта видла, јел чула, то о’ма и знала! И опрат, испиглат, и отпјеват и отић’ и све могуће. Сама је умрла и она. Била удата у Мохачу па.