Књига Тихомира Вујичића (1929–1975): Музичке традиције Јужних Словена у Мађарској (Будимпешта, 1978), чије проширено, друго, критичко издање је објављено 2020. године у оквиру међународне сарадње, како по аутору, жанру и садржају, тако и по околностима настанка и објављивања представља посебан издавачки подухват. Ово друго издање, проширено је новим записима и варијантама мелодија које је забележио сам Вујичић. Научном значају књиге посебно доприноси потпунo нови елемент издања: више- функционални, мултимедијални Прилог са аудиозаписима и документима припремљеним да обогати и улуструје садржај штампаног издања, који ће – према нашим надама – у будућности бити проширен и другом дигитализованом грађом везаном за Тихомира Вујичића, односно наслеђе Јужних Словена у Мађарској. Колекција већ садржи аудиозаписе и документе из Вујичићеве заоставштине, који нису објављени а ни не спомињу се у самој књизи. То су између осталог, црквене песме, заједничко певање браће Стојана и Тихомира Вујичића, као и фотографије из породичне архиве и остала документа.
Вујичићев етномузиколошки рад је у великој мери олакшан тиме што је научио да свира на бројним инструментима, у првом реду на народним, а језиком разних словенских популација у Мађарској и мађарским се служио као и матерњим српским. Најбоље је познавао српску традицију, знао је њихове игре, обичаје, песме. Имао је све предиспозиције да путем планског истраживачког рада бележи, систематизује јужнословенску музичку традицију и фолклор и да у овом кругу настави компаративна испитивања која представљају истакнуту област мађарске етномузикологије. По узору на Бартока, Вујичић је после обраде прикупљене грађе систематизовао податке и на основу тога је извршио компаративна истраживања, у почетку у ширем кругу Јужних Словена, касније опет погледе усмеравајући и према целокупном словенском свету, а паралелно обраћајући пажњу и на народе са којима Јужни Словени живе заједно, у првом реду на Мађаре и Румуне. Посебно се бавио контактима мађарске и балканске музике Истока. Прилика пред Вујичићем се указала почетком 1970-их година да се прикључи истраживачкој групи Мађарске академије наука у оквиру које је вршен институционализовани рад на етномузикологији, међутим 1975. године, због његове изненадне трагичне смрти – доживео је авионску несрећу изнад Дамаска – ова могућност се није реализовала. Прво, и за живота једино Вујичићево издање у области народне музике била је збирка Наше песме објављена 1957. код Музичког издавачког предузећа (Zeneműkiadó Vállalat), у којој је публиковао мелодије 100 народних песама и 20 кола. О Вујичићевим етномузиколошким компетенцијама сведочи садашње издање (Muzičke tradicije Južnih Slovena u Mađarskoj – A magyarországi délszlávok zenei hagyományai) заједно са онлајн Прилогом. Мада аутор у предговору збирке наглашава да је објављена грађа пре свега намењена практичној употреби музицирања, ово је у ствари до данашњег дана једини, са научним интенцијама и на научним темељима састављен, сумарни преглед музичких традиција Јужних Словена у Мађарској. Садашње ново, критичко издање (штампано и онлајн Прилог) жели да сачува овај двојаки карактер збирке. Научну веродостојност и темељитост обављеног рада могла је да обезбеди и створи само међународна сарадња, као и укључивање експерата, етномузиколога, фолклориста и других стручњака из Мађарске који се баве културама и фолклором Јужних Словена. Практично усвајање музичке грађе помагаће изнова и квалитетније сложене и на тај начин читљивије ноте, велики број објављених варијанти, као и у онлајн Прилогу и белешкамна дата објашњења, а не у последњем реду и квалитетни аудио-снимци. Тројезичност издања има за циљ да се досегне најшири могући круг публике.